Šta je komunikacija?

Komunikacija je proces slanja i primanja poruka između ljudi: proces razmene informacija. Najčešće se odvija preko unapred određenih znakova-verbalnih ili neverbalnih. Termin komunikacija potiče od latinskog glagola communicare, koji znači učiniti zajedničkim, odnosno, saopštiti. Imenica communicatoi, koja je izvedena iz pomenutog glagola označava zajednicu, saobraćanje i opštenje.[1] Najjednostavniji model komuniciranja je komunikacija između dva subjekta – onoga ko šalje i onoga ko prima poruku. Izražavanje i zadovoljenje potreba predstavlja svrhu ljudske komunikacije. Prvi korak u procesu komunikacije je da pošijalac (emiter) kodira poruku ili ideju u skup simbola koje će primalac (slušalac) razumeti. Dakle, komunikacija predstavlja proces permanentne razmene informacija. Prema Lasvelovoj definiciji masovne komunikacije ona se može razvrstati u grupu od 5 pitanja, ko kaže, šta,putem kog kanala, kome i s kojim efektom, komunikacija sadrži i pet aspekata: pošiljaoca, poruku,medijum, primaoca i cilj (odredište).

„Najčešće prihvaćeni pojam komunikacije zasniva se na tumačenju da se od jednog subjekta do drugog prenese identitet nekog uočenog skupa ili pojma, što istovremeno nosi značenje tog subjekta, kroz mehanizam prenosa putem kodova, protokola, i znakovnih sistema“.[2]

Kako se danas među teoretičarima medija i komunikacije, sve češće može čuti teza da komunkacija prevazilazi definisano saopštavanje, informisanje, proučavanje, već da „ona na svoj način stvara subjekte, naročito kada ih pretpostavlja, kada postojeće subjekte prilagođava sebi, unapred im namećući identifikacije, menjajući im identitete“[3].

Čovek je zbog toga izgradio svet informacija-simbola, reči, kojima učestvuje u procesu i koji pospešuju i njegovu komunikaciju. Neprestano je kroz civilizaciju razvijao svoje sposobnosti, ali ne manje i sredstva koja su zadovoljavala njegovu osnovnu potrebu za komuniciranjem.

Društvena struktura komunikacije

Razmišljanje o načinu komunikacije potiče još od antičkog doba starih Grka i Rimljana, koji su se bavili retorikom-proučavajući umetnost usmene i pismene komunikacije. Prema mišljenju Edvarda Sapira(1884-1939),

Edward Sapir - jezik oblikuje naše percepcije

najprimitivnije zajednice imale su kolektivne predstave koje su manifestovale neverbalnim i verbalnim gestovima svojih pripadnika. Tako je postepeno nastao primarni komunikacioni posrednik -jezik. Sve dok je civilizacija bila odraz moći žive reči i dok je postojao monopol nad veštinom pisanja , komunikacija nije imala ulogu nauke.Zašto? U usmenim kulturama u kojima je pismo bilo neka vrsta privilegije ali istovremeno i sredstvo vladanja i manipulacije, monopol nad znanjem a time i sredstvima za komunikaciju, pripadao je vladarima, naučnicima i sveštenim licima. Vekovima se komunikacija obavljala isključivo uz posredovanje svetovnog lica, i sliku (ikonu) koja je tada imala ulogu medija.Ona je to danas, ali se bitno promenio tumač i karakter njene poruke jer su komunikacijski znaci a time i proces razmene, postao dostupan svim društenim slojevima.

Kanađanin Harold Innis (1894 -1952) je bio jedan od nekolicine naučnika u XX veku, koji su isticali važnost medija u antičkom dobu. Pišući o medijima on je tada mislio o materijalima koji su se koristili u komuniciranju,

Harold Innis - Ravnoteža između usmenog i pisanog oblika komunikacije, doprinela cvetanju grčke civilizacije u 5 veku pre Hrista.

upoređujući pergament, glinu i kamen sa onim relativno nesigurnim, kao što su papirus i papir. Tek pojavom pisma i Johana Gutenberga (1398- 1468), koji je izumio presu sa pokretnim slovima, usledili su izumi telegrafa, telefona, filma, radija, televizije i multimedija (D.DŽ.Bornstin 2001).

Prema Oxford English Dictionary, tek dvadesetih godina prošlog veka ljudi su počeli da govore o medijima, a generaciju kasnije o „revoluciji u komunikacijama“. U prvoj polovini XX veka, pogotovo po završetku oba svetska rata, naučnike je počela da interesuje propaganda a time i komunikacija. Teoretičari, francuski Klod Levi-Stros, koji je pisao o razmeni dobara i žena, nemački sociolog Niklas Luman o moći, novcu i ljubavi, tada su to predstavljali kao „način komunikacije“[4]. Ako je sve to tako šta onda nije komunikacija? -pitaju se verovatno mnogi čitaoci. Tek razvojem radija i televizije, nešto kasnije i interneta, komunikacija je postala nužno, potrebito, predmet istraživanja, sociloga, filozofa, filologa, pa čak i antropologa.

Kanađani Harold Inis i Maršal Mekluan smatraju da komunikacijska sredstva doprinose oblikovanju karaktera društva, njegovog političkog života, kulture i privrede. I u zavisnosti koja sredstva komunikacije preovlađuju u jednom društvu, Mekluan razlikuje tri tipa

Marshall McLuhan - Autor termina "medij je poruka" i "globalno selo"

društva, na osnovu preovladavanja izvesnih tipova medija: [5]

a) usmeno društvo
b) pismena društva
c) elektronska društva

Njihove ideje su bile predmet silnih debata i kritika , ali su upravo oni, više no iko drugi, naglašavali važnost: a) proučavanja formi komunikacije kojima bilo koja kultura raspolaže, zbog njihovog delovanja na karatket društva, a pogotovo zbog njihovog efekta na društveno organizovanje vremena i prostora, i b) zbog proširivanja ovog prilaza na analize globalne komunikacije današnjice.

Savremeno elektronsko društvo u kojem danas živimo karakteriše postojanje brojnih institucija i tehnika „pomoću kojih specijalizovane grupe, koristeći tehnička sredstva (štampu, radio, film, itd.) rasprostiru simboličke sadržaje na mnogobrojne heterogene i prostorno široko rasejane primaoce”. Bez posredovanih informacija, pripadnik savremenog društva bio bi izgubljen u “društvenoj nepreglednosti”(J. Habermas). Naime, čovek svojim čulima, prisustvom i učestvovanjem može da nadzire veoma mali prostor u kome živi i radi. Međutim, svi bitni aspekti njegove egzistencije zavise od pojava i procesa koji su daleko od njegovog neposrednog uvida. Zato je tu informaciono-komunikacioni sistem koji mu, posredstvom medija, saopštava šta se dešava u društvu. Tako i pojedinac stiče nadzor, nad pojavama i procesima, koji se odvijaju u društvenoj zajednici.

Pojavom Inteneta, kao interaktivog medija u kome pojedinac bira sadržaj, polako nestaje masovna publika, deleći se u manje segmente. Ovo je jedan od važnih društvenih procesa, sa nesagledivim posledicama, koji ranije teorije masovne kulture čini zastarelim i neprikladnim za sve složeniju društvenu stvarnost. Samim tim se u osnovi menja i polazna postavka komunikacije kao razmene znakova sistema prenosa, i načina saopštavanja.

Pitanje znaka u savremenim terorijama komunikacija

Shvatanje znaka oscilira između dve teorijske pozicije:

-prva, znak definiše kao upućivanje na određenu činjenicu iz čovekovog okruženja;

-druga, kroz mnogo više tehnički pristup, znak posmatra kao celinu sa dva lica:meterijani deo nazvaje je oznaka, a psihički deo nazvan je označeno.

U članku „Znakovna imaginacija“, objavljenom 1962.godine Rolan Bart (Roland Barthes) zapaža da „svaki znak podrazumeva ili uključuje tri odnosa“.Prvi „unutarnji odnos“uspostavlja odnos značenja između oznake i označenog.Dva druga odnosa Bart određuje kao spoljne odnose.Prvi, virtuelni, spaja znak sa specifičnim skladištem drugih znakova; drugi aktuelni, povezuje znak sa drugim znakovima iskaza.U ovom razlikovanju možemo prepoznati dve ravni govora, koje je Jakobson definisao kao osu paradigme i osu sintagme.

Za Ničea (Fridrik Niče-1844 1900), genijalnog i kontroverznog nemačkog filologa, filizofa i pesnika, „genij ljudskog roda“ počiva u nužnosti da misao bude izražena u znacima razmene.[6] To stanovište , već ilustrovano u Rođenju tragedije, Niče proširuje u delu Vesela nauka .

Friedrich Nietzsche

Razvoj svesti-nastavlja Niče, u svoj svojoj snazi i oštrini-ostvaren je u direktnoj srazmeri sa sposobnošću čoveka (ili životinje) da se izrazi, a sama ta sposobnost u srazmeri sa potrebom da se komunicira.

Komunikacijska forma[7]

“Izgleda da komuniciranje ne treba posmatrati toliko kao posebno područje, već pre kao nerazdvojan sastojak čitavog društvenog, ekonomskog i kulturnog konteksta. Svojim globalnim karakterom ono prožima sve ljudske aktivnosti, služi kao vektor kulturnim vrednostima i ima odlučujuću ulogu u uspostavljanju i funkcionisanju društvenih struktura“ (Unesko, 1980).

(1911-07-21)